Ustani i kreni, stražari su otrovani, konji su spremni,...

Koliko je teško menjati svoje navike znamo svi. Oni introspektivniji među nama će to priznati odmah, ovi "tvrđi" neće, ali to je fakat. Ono što je još mučnije je kako promeniti navike drugih. Zaobićiću pitanja dal je to potrebno, ispravno i usredsrediti se na to kako pomoći  ljudima oko nas da menjaju svoje navike.

Jedna od mojih prijateljica, neznalica za engleski napomenuću, je jednom prilikom uz kaficu, objašnjavajući da joj suprug posle posla na njeno insistiranje ide na časove engleskog, rekla: "Šta je, to je za njegovo dobro! "
Dakle, na tri stvari treba da mislimo "za njegovo dobro", tj. da bi promenili nečiju naviku.

1. Dal je osoba otvorena za promenu?  Prvo, i najvažnije, ljudi moraju da budu otvoreni za mogućnost promene .Neki mogu biti veoma defanzivni sa svojim navikama .Godine su bile potrebne da ih razviju i da postanu deo njihovog identiteta. Sažive se sa njima. Poznati su vam oni " Šta da radim, to sam ja!" koji ne mogu da razluče da bi bili JA i da su nepušači ili da nisu toliko svađalački nastrojeni, ili lenji,...šta god.  Nasuprot tome, ima onih koji se stide svoje navike, koji pokušavaju da se opravdaju,..Dakle , možda ćete želeti da vaš partner počne da trenira nešto i prestane da gleda sve moguće utakmice na tv-u, ali da li je on otvoren za mogućnost da nešto može da se uradi ? Ako nije onda i prepucavanje i čupanje daljinskog iz ruku može biti gubljenje vremena. Ali, hajde da pretpostavimo da je taj neko dovoljno otvoren za promenu i pređemo na sledeće,...
2. Ne osuđivati!   Stvar koju terapeuti uče kada se radi o pacijentima je da nipošto ne treba osuđivati. Postoji dobar razlog za to-niko ne voli da mu se sudi i niko ne voli da se dresira kao kuče, ni da mu se pristupa sa stavom "ja najbolje znam šta je dobro za tebe". Niko, pa ni terapeut, ni majka, ni supruga! Dobro de, supruga možda:) Od pomoći je dakle da osoba zna da smo zainteresovani za njihovo dobro ali je i dalje prihvatamo takvu kakva je samo želimo da iskoristi sve svoje kapacitete da se tako plastično objasnim. Kao što možete misliti to može biti teško,ali za većinu ljudi sam prestanak osuđivanja je zaista odličan vetar u ledja za početak.
3. Povećati mu/joj samosvest.   Osnovna odlika navika jeste da ih ljudi obavljaju gotovo nesvesno. Da pomenemo samo neke dobre navike: pogledamo s obe strane pre nego što pređemo ulicu ili stavimo naše pojaseve u autu pre nego što krenemo. Važan korak u promeni navika je da se identifikuje situacija u kojoj se ona javlja . Ti možeš tu da pomogneš drugima nežno ističući ono što se čini da ih podstiče da izvrše naviku . Na primer primećuješ da postoje određene emocije ili fizičke situacije koje su povezane sa navikom? Nervoza pre pripaljene cigarete, ili gledanje serija dok se obeduje sa prejedanjem,...To što osobi skrećete pažnju na to može da pomogne u menjanju navike.

Iiiiiiii važno je Raditi zajedno!

Ovo nije brz recept za lep kolačić, ovo su samo polazne osnove, koje vas pripremaju na to da ukoliko osoba neće da se promeni vi možete dubiti na glavi,....I važno je da ste svesni da u ovom tandemu koji radi s ciljem da promeni drugu osobu, ste vi u boljoj poziciji, poziciji ohrabrivača i navijača.
Za decu su stvari malo drugačije, za ozbiljnije ukorenjene i destruktivne navike takođe. U svakom slučaju ovo je samo početak...

p.s. pred vama je moj prvi prevedeni stručni članak u koji su umiksani (pre)poznavanje engleskog, lično iskustvo i želja da ga skuckam tako da bude pitak ljudima koji po struci nisu psiholozi.

Uključi mozak, isključi TV!

Upućujem danas jedan topli pozdrav i gratis jedno sramno priznanje: Gledam "Big Brother".
Da, ja sam psiholog, i gledam rijaliti. Ova spoznaja, po uzoru na anonimne alkoholičare, je prvi korak u rešavanju problema.
Eto žmu, ne moraš da me opanjkavaš, sama ću se raskrinkati. činjenica je da prvo sam to radila krišom, potom sam  nastavila da gledam i uz peglanje, ...pa onda pregled pred spavanje,...
Prava glupa zavisnost. Ne manje štetna od ostalih, potpisujem!
I eto jutros kao šamar otrežnjujuće spoznaje da odajem utisak puritanke i licimera, pozivam se na bistrinu uma, nipodaštavam površnost, a stapam se sa tim. Sa jako prepotentnim izgovorom da rijaliti zapravo gledam zbog Maje Volk, koju cenim. A eto ona ispade, a ja jutros opet klik na dugmence daljinskog. Bebac kmeči, a ja vičem:"Ček',ček' sekund da vidim ovo!"...i to je prelilo čašu!:(

Kad sam se udala žmu i ja smo godinu dana živeli bez TV-a. Sve nam nešto preče bilo od pokućstva, i to nikako da kupimo. Mama svaki put kad je pričala s nekim na temu mog doma govorila je "Crna deca ni TV nemaju", što je odavalo utisak da živimo u bungalovu bez struje a ne u predivnom stančiću punom slika i cveća,...Napokon TV dobismo na poklon. I kućni bioskop pride. I prepucavanje jel' večeras važnija utakmica ili rijaliti. I otuđenje u istom paketu. Bebi tv nikad neće moći da se meri sa mojim falširanjem dečijih pesmica i đuskanjem, niti ijedna emisija sa zabavom koju imam kad se okupi društvo, brojalo ono samo nas troje ukućana ili još bolje i goste. 

Here I go again.

Istraživanja pokazuju da gledanje televizije zatupljuje um, zato što zaobilazi razmišljanje i  gledaoce dovodi u hipnotisano stanje dosade ali i hiperaktivnosti. Dovodi do pogoršanja pamćenja i verbalnih veština kod dece. U samoj suštini televizijskog programa kriju se komercijalni interesi koji žele da vas zatvore u svet konzumerizma, ispraznosti i pasivnosti. Ako se ne borite, oni će pobediti. Budi prvi klinac u kraju, ako ovo nosiš svi će ti zavideti, ako kupiš ovaj proizvod osećaćeš se super,...

"Dakle, ako nemaš herca da izbaciš televizor, počni s druge strane. Nemoj da kupuješ ono što ti nije 

potrebno, nemoj da jedeš ako nisi gladan, nemoj da pričaš ono što ne misliš i nemoj da se ponašaš onako kako se ne osećaš. A možda postoji i sredina, samo je ja odavde ne vidim. Ali vidim da spavaću sobu treba da braniš od televizora po svaku cenu. A ovaj u dnevnoj će se već sam pokvariti. Kad budeš zaslužio...''

"Boj se ovna, boj se govna, kad ću onda živjeti"

Obožavam Mešu Selimovića! Tvrđava. Uvek se rado vraćam njegovim knjigama i pošto imam ružan običaj da podvlačim, nekad mi je dovoljno samo  prelistati neku i udahnuti par podvučenih rečenica.

"Meni se čini da je strah najveća sramota ovog svijeta, i najveće poniženje čovjekovo. Izmahnut je nad njim, kao bič, uperen u grlo, kao nož. Čovjek je opkoljen strahom, kao plamenom, potopljen njime, kao vodom."

Nijedna suvoparna psiho. definicija ne opisuje ga bolje.
Strah je naime normalna i biološki svrsishodna signalna reakcija na opasnost, čiji je smisao da pripremi organizam za bekstvo iz ugrožavajuće situacije. Osigura skrivanje ili odbranu.
Abnormalan i iracionalan strah naziva se fobija.
Iznenadan, bezrazložan napad straha i užasa praćen tahikardijom, vrtoglavicom, drhtanjem zovemo panični poremećaj.
Onaj osećaj neprijatnosti, lebdećeg, neodređenog  straha kog narodski zovemo zabrinutost, psiholozi zovu anksioznost.

Strah je opozit ljubavi. Ne mržnja. Tako da mu s te strane možemo dolijati. Kad volimo i hrabriji smo i jači. Primera radi vaš bloger-psiholog koja se užasava uličnih pasa i skloni se uvek iza osobe s kojom šeta, ispreči se između kolica i dzukca kad vozi bebca. Kao poštovalac Guldinga, biram da svoje strahove pobeđujem kroz igru. Primera radi i kad sama sad šetam il s nekim ne arlaučem i ne prelazim na drugu stranu ako vidim kuce iako i dalje mi nije prijatno. Udahnem, zamišljam kako sad prolazim tuda s bebom,...što je ujedno doprinelo da se osećam bolje( ne podhranjujem svoje fikcije da će baš sad na mene skočiti kao čopor vukova, što sam ranije činila) a i oni se zaista ne okreću za mnom više. Čuli ste da psi osete strah.

Suzan Dzeferson, dr.psihologije, predaje da u osnovi svakog našeg straha je naprosto strah da nećemo moći da se nosimo sa svim što život može da nam donese. Tvrdi da sve što treba da uradimo kako bismo umanjili svoj strah je da stvorimo više vere u svoje sposobnosti da se nosimo sa bilo čim što nam iskrsne na putu.
I istina je, probijanje kroz strah i suočavanje sa njim manje je zastrašujuće nego živeti sa fundamentalnim strahom koji vas parališe i pothranjuje vam osećaj bespomoćnosti. I kad sebe zastrašujete pitanjem: "Šta ako? ", znajte da je odgovor: " Suočiću se s tim!!!" .

Ne mogu da na ovu temu pišem a ne podelim sa vama najdobronamernije psihičke pripreme od strane moje mame i venčane kume ( srećan rođendanko draga!:***) da je porođaj neizdrživo bolno iskustvo. I sećam se mojih istina bolnih kontrakcija koje sam preživljavala tako što sam sebe zastrašivala i podsećala :"OK, ovo mogu da izdržim, čuvaj snagu, nailazi NEEŠTO!" Nešto neizdrživo. U momentu kad je beba zakmečala i kad je bol prošao shvatila sam da mi je u celom tom iskustvu najstašniji bio sam strah, bol je bilo lakše izdržati.

Guldinzi (TA terapeuti) nas uvek podsećaju da jedan od najvećih darova koje posedujemo je moć pozitivnog razmišljanja. . Koristite zato svoje moći zamišljanja da postanete jedan od bivših zabrinutih. Podsećajte zato sebe uvek da su brige fikcija. Da su to vaši scenariji. Koji su loši, a zašto moraju biti? Izrežirajte nešto lepše u mašti. I sa strahom, kao i sa svim u životu, proćićemo onako kako se mi prema njemu postavimo. Parališe ili pokreće.  Ako se bojite mraka bojite ga se zato što u njemu iščekujete nešto strašno. A to je samo mrak. I ulični psi, nisu izgladneli vukovi,...uglavnom! ( još ja radim na tome, te nisam uverljiva), al polako.
Kao dete koje često pada učeći se da hoda, tako i mi. Dok izgrađujemo svoje samopouzdanje, naš odnos prema strahu će se drastično promeniti.

Spajdermen

Omakne vam se da nekog nazovete kretenom, retardom, imbecilom, debilom,...? Fascinantno kako je kod nas to zaživelo kao sasvim normalna etiketa.

Ako poznajete nekog ko je zaista mentalno zaostao ili pak imate ili razvijete svest o tome šta je to, kladim se da ćete svoju frustraciju ili zezanciju formulisati drugačije i civilizovanije.

Nije ovo bonton, ovo je svojevrsna priča "same sa sobom".

Evogac suvoparna tema danas, kao javno izvinjenje nekom kome sam u afektu rekla da je kreten:(

U slengu kreten, idiot,... označavaju osobu zlicu ili glupsona, ali...
Mentalna zaostalost je retardiranost u intelektualnom razvoju. Nije oboljenje već stanje.

Osnovni kriterijum da bi psiholozi nekog stavili u tu košaru (da vam ne pišem u terminima dijagnoza,anamneza) su : koeficijent inteligencije ispod 70 ( IQ je količnik rezultata na testu inteligencije i životne dobi), poremećaj u adaptivnom ponašanju i nastanak u razvojnom periodu ( do 18 god). Naglašavaju se sva tri kriterijuma,jer samo jedan od njih nije dovoljan da ukaže na mentalnu retardaciju.

Ja se preslušala, a vama samo šaljem informaciju koja vam može biti mera koliko da pocrvenite ako to nekom kažete:

porumeni-ako nekom kažeš da je debil ili moron. To su odrasle osobe koje imaju  umni uzrast od 8-12 god. Njih je i najviše. Mogu se osposobiti da čitaju i pišu, završe osnovnu školu i rade neka jednostavnija zanimanja-dakle možete ih sresti svakodevno, ni ne znati.

Pocrveni-karmin boja-ako nekog nazoveš imbecilom. Mogu da nauče da govore, ali ne i da čitaju i pišu. Umni uzrast između 3-7 godina

Sram te bilo, pokri se po licu-ako nazoveš nekog idiotom, jer je to neko ko umnog je uzrasta ispod 3 godine. Često ne umeju ni da održavaju ličnu higijenu ni da se samostalno hrane.

A kretenizam nije stanje. Bolest je. Započinje u prenatalnom periodu,  ima veze sa nedostatkom tiroksina...

I ne znam jel vam poznato, oštećeno tkivo centralnog nervnog sistema ne može se reprodukovati, stanje mentalne retardacije je neizlečivo.

Sad kad ovo znate, pa ipak to radite kad vam padne roletna, imajte bar u vidu osnovnu medijacionu tehniku: odvoj'te osobu od onoga što je rekla i uradila. Pre će biti da je kretenska izjava, ne osoba,...imbecilan postupak, ne osoba,...

Eto tol'ko, dok se svi zajedno ne uzdignemo do nivoa nulte tolerancije na nasilje.

Sve što možeš danas, odloži za sutra

Imate muku sa započinjanjem učenja? Odlažete davno dato obećanje da ćete smanjiti slatkiše, ostaviti cigarete,...krenuti na rekreaciju?! Probali ste već da čitate na tu temu razne knjige-kakoizme iz popularne psihologije i HYL literature samopomoći i zanima vas šta psihologija kaže na tu temu?

Ako ste na neko od ovih pitanja klimnuli glavom ili zakolutali očima, kinjite sebe verujući da to morate da uradite.

Glavno i osnovno, rekli bi vam Guldinzi, osnivači škole promene rane odluke, je da ne morate da se menjate. Olakšanje. Ne morate učiti, položiti ispit ni završiti školovanje. Možete biti debeljuca ili pušač,...Nije nužno da se menjate. Slobodno prestanite da se kinjite uverenjima da će se svet srušiti ako ne ispunite to. Ne morate, gomila ljudi živi i bez toga

Nužno je samo da znate da to možete ukoliko želite. Da znate da imate opciju izbora i da ste odgovorni za svoje misli, verovanja, osećanja i sopstveno ponašanje.

Da ovo moje piskaranje ne bi bilo puko pojmovno prenemaganje u svrhu ničega verovaću da vi kanite doneti odluku da ćete se promeniti. Ostvariti ono što ste zacrtali, samo vam treba vetar u leđa. 

Po učenju Dzeki Šif, transakcione psihoterapeutkinje, smanjeno ulaganje ili potpuno neulaganje energije u rešavanje nekog problema "ne raditi ništa"  je zapravo ulaganje puno energije u inhibiciju. Posledica je da se ljudi osećaju loše sa ovim ponašanjem. I tu je začarani krug, a kako se iz njega izvući?

Jedan od načina kako se u terapiji to rešava je tzv pozitivni double bund. Dobra intervencija je dakle zabraniti osobi tu aktivnost, pa joj onda čestitati i ako uradi to i ako ne uradi. Možete to i sami primeniti ako uložite malo introspektivnog napora. Na primer, pomirite se sa sobom da ćete biti super domaćica ako ne završite fakultet. Nije nužno da ga završite. Ili da ćete pušiti, pa i kašljati kao pušač i uskoro ako već niste, u jutarnjoj toaleti imati onaj nezaobilazan ispljuvak šlajma,...I to je ok. Toliko je pušača. Buca? Pa šta. Vidite Opru, ili ko vam je već simpa od debeljuca,...i tako zavisno od problema mašti na volju.
Ako ipak prepoznate da želite promenu, da ne želite više da odlažete ono što vam je važno, sledeći korak je da definišete šta je to što želite. Da ne razmišljate u terminima "Ovo neću!", već sa " To hoću!" Dakle, ne govorite sebi" Neću više da odlažem učenje", već " Nastavljam da učim!",...Jedna super intervencija je  "Nulti dan". Ako imate ono čuveno "od sutra ću, od ponedeljka,..." rešite da to bude danas, al' danas bez presije, jer je danas Vaš Nulti dan, Dan odluke. Jedino što treba da uradite je da ispoštujete korake iz sledećeg pasusa i do sutra uživate neopterećeni ( izuzev onih kojima je baš sutra ispit, vi ovo batalite, i sedajte odmah učiti:))

Sad vas pozivam da zapišete " Nulti dan" i današnji datum na papir ili u telefon, kako god, i napišite svoju odluku da ćete početi! Napišite "Ja ću,......" Deluje možda površno i šašavo ali je zaista delotvorno, jer cilj koji je jasan ima motivacionu ulogu.

I još nešto, ne mogu vam reći dal' sam to pročitala, ili sama osmislila ali evo šta lično preferiram u situacijama kad želim da promenim  stvari koji me pritiskaju. Ne odbacujem, nego uvodim novo. Ukoliko želite da probate to izgleda otprilike ovako: Ako sam rešila da ostavim cigarete, krenuću da trčim,...Ukoliko imam muku s jednim ispitom, počeću paralelno da učim drugi. (uglavnom taj drugi spirim pre,...) Ukoliko sam namislila da smanjim slatkiše, fokusiraću se da unosim puno voća,....Dakle, menjam lošu za dobru naviku. Po sistemu "Nove lampe, za stare",... Napominjem to je lično iskustvo, bez empirijskih dokaza. Mož' biti da sam izmislila toplu vodu, da je neki kolega to lepo već i utvrdio kao terapijski metod, ali se ne sećam.

Znam samo da radi posao.

A sad vam držim fige! Odvažite se i krenite da rešavate svoje probleme! Korak po korak!

Makar i tri napred, dva nazad,...stići ćete. Ne stigne samo onaj ko odustane.