"Boj se ovna, boj se govna, kad ću onda živjeti"

Obožavam Mešu Selimovića! Tvrđava. Uvek se rado vraćam njegovim knjigama i pošto imam ružan običaj da podvlačim, nekad mi je dovoljno samo  prelistati neku i udahnuti par podvučenih rečenica.

"Meni se čini da je strah najveća sramota ovog svijeta, i najveće poniženje čovjekovo. Izmahnut je nad njim, kao bič, uperen u grlo, kao nož. Čovjek je opkoljen strahom, kao plamenom, potopljen njime, kao vodom."

Nijedna suvoparna psiho. definicija ne opisuje ga bolje.
Strah je naime normalna i biološki svrsishodna signalna reakcija na opasnost, čiji je smisao da pripremi organizam za bekstvo iz ugrožavajuće situacije. Osigura skrivanje ili odbranu.
Abnormalan i iracionalan strah naziva se fobija.
Iznenadan, bezrazložan napad straha i užasa praćen tahikardijom, vrtoglavicom, drhtanjem zovemo panični poremećaj.
Onaj osećaj neprijatnosti, lebdećeg, neodređenog  straha kog narodski zovemo zabrinutost, psiholozi zovu anksioznost.

Strah je opozit ljubavi. Ne mržnja. Tako da mu s te strane možemo dolijati. Kad volimo i hrabriji smo i jači. Primera radi vaš bloger-psiholog koja se užasava uličnih pasa i skloni se uvek iza osobe s kojom šeta, ispreči se između kolica i dzukca kad vozi bebca. Kao poštovalac Guldinga, biram da svoje strahove pobeđujem kroz igru. Primera radi i kad sama sad šetam il s nekim ne arlaučem i ne prelazim na drugu stranu ako vidim kuce iako i dalje mi nije prijatno. Udahnem, zamišljam kako sad prolazim tuda s bebom,...što je ujedno doprinelo da se osećam bolje( ne podhranjujem svoje fikcije da će baš sad na mene skočiti kao čopor vukova, što sam ranije činila) a i oni se zaista ne okreću za mnom više. Čuli ste da psi osete strah.

Suzan Dzeferson, dr.psihologije, predaje da u osnovi svakog našeg straha je naprosto strah da nećemo moći da se nosimo sa svim što život može da nam donese. Tvrdi da sve što treba da uradimo kako bismo umanjili svoj strah je da stvorimo više vere u svoje sposobnosti da se nosimo sa bilo čim što nam iskrsne na putu.
I istina je, probijanje kroz strah i suočavanje sa njim manje je zastrašujuće nego živeti sa fundamentalnim strahom koji vas parališe i pothranjuje vam osećaj bespomoćnosti. I kad sebe zastrašujete pitanjem: "Šta ako? ", znajte da je odgovor: " Suočiću se s tim!!!" .

Ne mogu da na ovu temu pišem a ne podelim sa vama najdobronamernije psihičke pripreme od strane moje mame i venčane kume ( srećan rođendanko draga!:***) da je porođaj neizdrživo bolno iskustvo. I sećam se mojih istina bolnih kontrakcija koje sam preživljavala tako što sam sebe zastrašivala i podsećala :"OK, ovo mogu da izdržim, čuvaj snagu, nailazi NEEŠTO!" Nešto neizdrživo. U momentu kad je beba zakmečala i kad je bol prošao shvatila sam da mi je u celom tom iskustvu najstašniji bio sam strah, bol je bilo lakše izdržati.

Guldinzi (TA terapeuti) nas uvek podsećaju da jedan od najvećih darova koje posedujemo je moć pozitivnog razmišljanja. . Koristite zato svoje moći zamišljanja da postanete jedan od bivših zabrinutih. Podsećajte zato sebe uvek da su brige fikcija. Da su to vaši scenariji. Koji su loši, a zašto moraju biti? Izrežirajte nešto lepše u mašti. I sa strahom, kao i sa svim u životu, proćićemo onako kako se mi prema njemu postavimo. Parališe ili pokreće.  Ako se bojite mraka bojite ga se zato što u njemu iščekujete nešto strašno. A to je samo mrak. I ulični psi, nisu izgladneli vukovi,...uglavnom! ( još ja radim na tome, te nisam uverljiva), al polako.
Kao dete koje često pada učeći se da hoda, tako i mi. Dok izgrađujemo svoje samopouzdanje, naš odnos prema strahu će se drastično promeniti.